Home Svaštara ISPLIVALI TAJNI TRANSKRIPTI TOKOM AKCIJE “OLUJA”, PERIŠIĆ SE PRAVI LUD, LEGIJA ARKANU:...

ISPLIVALI TAJNI TRANSKRIPTI TOKOM AKCIJE “OLUJA”, PERIŠIĆ SE PRAVI LUD, LEGIJA ARKANU: “U okruženju sam, šalji mi hitno 100 ljudi u Veliku Kladušu, TVOJI PRELAZE NA STRANU USTAŠA”

509
SHARE

Mrkšić: Slušaj ti mene dalje, ako ti sada ne kreneš na Vinkovce i na Osijek, ovo je sve u ku*cu.

Vrh Vojske Republike Srpske Krajine očekivao je pomoć iz Srbije i Republike Srpske da bi se odupro naletima hrvatskih snaga 5. avgusta 1995. godine tokom akcije “Oluja”. Za tu pomoć su bukvalno molili, ali je nisu dočekali, pišu beogradski portali.

Objavljujemo transkripte prisluškivanih razgovora tadašnjeg komandanata krajiške vojske sa Beogradom i Republikom Srpskom, kao i razgovor Željka Ražnatovića Arkana i Milorada Ulemeka. Kako se može vidjeti, sve je bilo u rasulu, a na zahtjeve da se digne Vojska Jugoslavije i pritekne u pomoć Krajišnicima stizali su neodređeni odgovori, pa čak i psovke.

Razgovor Ulemeka i Ražnatovića
Arkan prigovara Legiji: “Čujem da tvoji ljudi prelaze na stranu ustaša”
5. avgust, 20.40
Legija: Je l’ Željko?

Arkan: Reci, Legi.

Legija: Je l’ možeš hitno da mi pošalješ 100 ljudi? Neka dođu pravac Velika Kladuša.

Arkan: Dobro.

Legija: Pazi, veoma je hitno. Gotovo sam u okruženju.

Arkan: Kažu da ti prelaze na stranu ustaša.

Legija: Ma jok, bre.

Arkan: Ali slušaj, i kod mene tuku, tako da ovo što tražiš trenutno je imossible, ‘oću reći nemoguće, razumeš?

Legija: Pa, vidi, je l’ ne mogu to tu da ti rade?

Arkan: A ko, bre?

Legija: Pa Jugoslavija je tu.

Arkan: Pa to ćemo da vidimo večeras.

Legija: Brate, mnogo mi je hitno.

Arkan: Je l’ ne možeš da izađeš?

Legija: Ne znam, al’ narod moramo da spasavamo.

Arkan: Razumem.

Legija: Ajde, vidi šta se može.

Arkan: Znam, znam, ali razumeš?

Legija: Ajde, čekam ih ujutro.

Razgovor Ratka Mladića sa N.N. osobom
Mladić: Ušli su bez borbe u Knin, neće narod to da brani
5. avgust, 18.27
Mladić: Sve ide ono iz Knina i ostalog dole.

N.N.: Pa jesu ušli u Knin?

Mladić: Ušli su oni bez borbe u Knin, je*i ga. Narod neće da brani to.

N.N: Pa ušli su i u Benkovac.

Mladić: Pa verovatno su ušli jer to izgleda o nečem se radi.

N.N.: Kako ti, ovaj, se osećaš?

Mladić: Pa umoran sam, k’o mrtav. Biće bolje jednog dana.

N.N.: Pa reci mi ovako, nećete ih pustiti dalje?

Mladić: Koga, ove izbeglice?

N.N.: Ne, nego ustaše.

Mladić: Ustaše nećemo, ali treba da pomogne svaki Srbin. Oni su sa pola sveta krenuli na nas.

N.N.: Čuvaj se ti. A reci mi je l’ ti treba neka pomoć, ovo što ja mogu?

Mladić: Ne bi bilo loše da malo pošalješ goriva.

Razgovori Mrkšića i Perišića
5. avgust, 14.52
Mrkšić: Idu i prema Dvoru, opasnost je za put i za most i morate nam reći šta da radimo. Hoćete nam pomoći ili šta da radimo?

Perišić: Halo, Mićo, ne znam šta pitaš.

Mrkšić: Pa hoće li biti kakve pomoći ili šta da radimo? Ovako samo gubimo ljude i mrcvarimo se.

Perišić: Ja što mogu da pomognem – pomažem. Imaš li vezu s tvojim imenjakom?

Mrkšić: To znači, nakon svih ovih stvari koje su se desile, mi smo ostavljeni sami sebi?

Parišić: Pa, je*o ga, valjda ti znaš mene.

Mrkšić: Pa, znam ja tebe lično, ali činjenice su činjenice. Nama je 5.000 izbeglica iz Plaškog zakrčilo put, a ako ovo popusti, da pukne, onda će da zakrče sve… A ako ne pojačamo linije, neće biti dobro, a ja rezervu nemam. Tako da znate.

Svuda su mrtvi, putevi zakrčeni, ovde se sve ljulja, reci glavnom šefu da smo gotovi.

5. avgust, 17.25

Mrkšić: Ovo ovde, brate, je tragedija.

Perišić: Je li?

Mrkšić: Tamo kod Tarbuka preti presecanje onog puta koji nam je glavni. Petrinja mu je okružena. Ovo gde ja sedim ljulja se, razumeš me?

Perišić: Da.

Mršić: Ljulja se. Ja ovde imam 150.000 ljudi svega skupa. Putevi su zakrčeni izbeglicama i njih gađa avijacija. Kod Tarbuka je haos, a ovo na Kordunu se sve drži. I u smrtnoj opasnosti je sve. To je 150.000 ljudi, Momo. A, je*i ga, jeste l’ nas osudili na smrt ili šta je?

Perišić: Pa, Mile, sunce mu krvavo, šta ja da uradim?

Mrkšić: Pa pitaj glavnog šefa šta da se radi. Mi smo ovde, brate moj, velim ti kako je.

Perišić: Evo, ja u sedam imam sastanak s njim upravo za to.

Mrkšić: Pa dobro, Momo, je l’ niko ne može za nas da učini ništa, da nam pomogne. Ne možemo mi samo da se držimo nikako. Ja idem krpat te linije, ostavljam mrtve nesahranjene, putevi zakrčeni izbeglicama. Vidiš ti šta je to! Ovo ovde gde sam se ljulja i ja verujem da ću večeras biti odsečen od gore i onda smo – kaput.

Perišić: Dobro, Mićo, javiću ti se oko osam sati.

Mrkšić: E, molio bih te da glavnom šefu preneseš tako.

5. avgust, 18.10
Perišić: Nije samo kod tebe, nego kod sviju, razumeš?

Mrkšić: Znam, ali znaš šta mi je najgore? Što mi je, i tako dalje.

Perišić: Ja sam jednom pretio prst da bude sad u sedam, znaš.

Mrkšić: Slušaj ti mene dalje, ako ti sada ne kreneš na Vinkovce i na Osijek, ovo je sve u ku*cu.

Perišić: Dobro.

Mrkšić: E tako ti stvari stoje.

Perišić: Dobro, idem sad.